Pesma za Senku

Na današnji dan rođena je moja sugrađanka Senka Bengin, žena za koju poznavaoci enigmatike znaju da mi je najveća inspiracija u životu. Njoj je posvećena i ova anagramirana pesma od 2726 slova, što predstavlja rekord u srpskoj enigmatici.

Ovo je bio najveći izazov s kojim sam se suočio kao anagramista, ali kad se nešto radi iz ljubavi, onda se mogu prevazići i najveće teškoće. Zadatak koji sam postavio pred sobom bio je da savladam tu hrpu slova i pretvorim je u novu pesmu, koja se našla u završnoj knjizi iz serijala "Put ka vrhu". Кao što možete zaključiti, motiva sam imao na pretek, ali i veliku obavezu da jednu od najlepših pesama u srpskoj književnosti, "Santa Maria della Salute" od Laze Kostića, obradim na dostojan način. Na početku se podsetite originala, a zatim pogledajte i ono što sam ja uradio u zanosu i transu.

Laza Kostić: "Santa Maria della Salute"

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor.
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trnut u plotu,
Đavolu jelu, a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute.

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' opet neću nikoga klet;
šta god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute.

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag,
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

=

Zoran Radisavljević: "Ala su ti maestralna dela"

Oprosti, draga Lenka, oprosti,
što Lazinu pesmu spominjem ja,
mene sad jedna Senka žalosti,
stoga ću slova da premećem sva.
Nju volim svim srcem, skroz do kosti,
ona je sunce što žeže i sja.
Anagram vrsni daje krv vrela:
Ala su ti maestralna dela!

Zar nije čudo što ime pesme
tako sjajnu premetaljku daje?
Reči teku ko voda s česme,
noseći divnu ljubav da traje.
Pesnik te patnje poreći ne sme,
kol'ko te voli, kol'ko se kaje
što pobeže, premda si ga htela.
Ala su ti maestralna dela!

Oprosti, muzo pesnika slavnog,
što tebe s mojom Senkom delim,
to činim sad iz razloga glavnog
jer volim tu ženu srcem celim.
Oživeh duh iz vremena davnog,
o ljubavi toj pisati želim,
ti si poetu velikog srela.
Ala su ti maestralna dela!

Njemu su, vele, i druge žene
nudile svoju dušu nevinu,
pogotovo one što um cene.
Poeziju vinu u visinu,
oduševio je doajene,
izuzetno, ko virtuoz sinu,
izuzetno si mu se svidela.
Ala su ti maestralna dela!

Zašto, o zašto, tu prevagnu strah
nad jednim sasvim prirodnim čulom?
Mesto za tebe da čuva svoj dah
ode s vernom, odanom Julom.
Pretvorivši žar u čemer i prah,
pokleknu uplašen pred rasulom,
ne uvidevši rešenja smela.
Ala su ti maestralna dela!

Tinjala beše varljiva nada
da protekne tvoj život u cveću,
običaji što vladaše tada
vama nisu dozvolili sreću.
Smrt te uze dok bila si mlada,
za pokoj duše palim ti sveću,
proklinjem sudbu što te odnela.
Ala su ti maestralna dela!

Da li si ruku na sebe digla
i dan-danas je potpuna tajna,
u plastu sena skrivena igla,
enigma koja ostade trajna.
Znamo da te je tužna kob stigla,
tvojem Lazi bol dođe beskrajna
u danima svetog Arhanđela.
Ala su ti maestralna dela!

U crkvi Bogorodice svete
uvide pesnik gde pogreši, lud.
U stilu moćnog srpskog poete
u životnu pesmu uloži trud,
želevši tebe svi da se sete
kroz stihove ožive svoju žud,
uz mnoštvo izvrsnih paralela.
Ala su ti maestralna dela!

Tim delom steče književnu slavu,
pohvale razne sad se ne štede,
nisu i neće biti u pravu
ljudi što put svog srca ne slede.
Nek utuve svi u ludu glavu,
bez ljubavi novci malo vrede.
Ti si to, Lenka, skroz razumela.
Ala su ti maestralna dela!

Za tebe i Senku, bez teškoća,
mogu otkriti to što vas spaja.
Senkinoj sliči tvoja divnoća,
obe ste istog, blistavog sjaja.
Za Lazu si poput rajskog voća,
zagrljaj tvoj ga vodi do raja,
mašta o spoju duše i tela.
Ala su ti maestralna dela!

Ako me upitaš ko je ta Senka,
dugo je, dugo, ja sanjam u snu
i volim je strasno četvrt veka
na svome putu ka vrhu il' dnu.
Kao ti s Lazom, draga Lenka,
s njom bih bio u dobru i zlu,
umro sav sretan što me volela.   
Ala su ti maestralna dela!

Često me hvata tuga i seta,
što anđeo taj ne živi sa mnom,
to dođe skoro kao smak sveta,
grom koji grmi na nebu tamnom.
Znam je još sa univerziteta,
iskrsnu tu odjednom preda mnom,
slučajno tad kraj mene je sela.
Ala su ti maestralna dela!

Senka me jako slatko zasmeje,                  
njezin mi osmeh doista godi,
daje izvrsne, sjajne ideje,
inspiraciju novu zna da rodi,
zato što ume dušu da greje
k radosnoj me ekstazi vodi,
potpuno me jeste zaludela.
Ala su ti maestralna dela!

Susreti s njom proizvode smeh,
raditi s njom za mene je čast,
kad maznim me glasom mami na greh
ne mogu svoju obuzdati strast,
no preskupo platih kaznu i ceh
jer htedoh da osetim rajsku slast.
Desilo se to što se desilo,
prorediše se krasni susreti,             
to me ipak nije porazilo.
I dalje sanjam Senku voleti,
iskreno joj tu ljubav doneti,
izboriti spoj srca i tela,
da se zatrese Zemlja vascela.
Ala su ti maestralna dela!