Prikaz moje nove knjige (napisao: Damir Malešev)

SAMO  JEDNO  REŠENJE  JE  TAČNO,  A  SVE  JE  MOGLO   BITI  DRUKČIJE

(povodom knjige „Sve je moglo biti drukčije“ Zorana Radisavljevića, Novi Sad, 2017.)

Svet enigmatike postoji kao jedan zaseban mikrokosmos, šarolik i savršen kao i ovaj, jedan jedini i nedokučivi kosmos u kome postojimo. Enigmatičari, čini nam se, postoje i traju poput neke dobroćudne i zanesenjačke sekte u okviru koje samo oni mogu, i to samo između sebe, da podele fascinacije koje su ostatku sveta nedostupne, a mnogima, nažalost, i nepotrebne. Ne može se poreći, naravno, njihovo prisustvo u brojnim časopisima, ne samo onim enigmatskim, ima ih i na nezaobilaznom internetu, ali ipak, ne možemo se, kad malo bolje razmislimo, oteti utisku kako nam oni na ovaj način dopuštaju da stupimo tek u predvorje njihovog zagonetnog carstva. Pojavljuju se oni i u mnogim popularnim kvizovima, fasciniraju nas svojim rezultatima, kao i brzinom i lakoćom kojima ih postižu – pa ipak, ostaju tajanstveni ukoliko se zapitamo kako oni sve to uspevaju i šta su sve u stanju da sačine.

Da bismo i njih i njihova dela bolje razumeli, moramo prethodno da odbacimo neke predrasude. Najveća od njih jesta ta koja nam govori kako je sve ono što je namenjeno zabavi i nekakvom obliku psihičkog „opuštanja“, kako je sve to, dakle, nešto sporedno, lako i površno. Ova predrasuda zaslepljuje mnoge i već dugo i predugo omalovažava značajna sub-kulturna, a zapravo, kulturna dostignuća kakva su, recimo, rokenrol i strip. Kada malo bolje i poštenije razmislimo, prepoznaćemo i enigmatiku kao pripadnicu svojevrsne elite duha, i videćemo da ona stoji u zlatnom preseku književne reči, matematike i likovne umetnosti. Ono što bismo mogli da nazovemo hermetičnošću enigmatike počiva, u stvari, na visokim intelektualnim dometima i raznolikosti enigmatskih oblika izražavanja i zagonetanja, kao i na velikoj i večnoj istini, a to je da istinski vredna dela uvek nadilaze potpuno poimanje onih koji su ih stvorili.

Povodom najnovije knjige čuvenog enigmatičara Zorana Radisavljevića, možemo odmah da ukažemo na onu već poznatu zavodljivost enigmatike koja se sastoji u igri zagonetanja i odgonetanja. U knjizi „Sve je moglo biti drukčije“ ova se igra pojavljuje u najmanje dva oblika. Prvo, ona se sastoji u intelektualnoj poslastici rešavanja raznolikih zadataka koje je ovaj iskusan i uspešan enigmata strogo probrao, i, da dodamo, u zavirivanju u poslednje stranice knjige gde su kao otkrića navedena rešenja za mnoge od nas koji kad-tad odustanemo od rešavanja ili nismo sigurni u rešenja koja smo pronašli. Kao drugo, knjiga na neočekivani način (žanrovski posmatrano) prezentuje jedan izuzetno ispovedni ton, kao i naraciju koja nam taj ton donosi sa izrazito književnim ambicijama autora. I kad je patetičan, i kad je, rekli bismo, „smrtno ozbiljan“, autor, nepopravljivi dečak i maštalac, igrač koji se čestito pridržava pravila igre, ne odustaje od humora i zagonetanja. Naime, iz cele knjige prognano je, i to sa kompjuterskom pedantnošću, nasušno slovo „A“.
Kako je to moguće? Jedino snagom talenta i iskustvom majstorstva. Bez lažne skromnosti, (a zli jezici će reći i bez skromnosti uopšte), autor će navesti u svom životopisu sve svoje značajne uspehe, a njih je zaista mnogo. Njegovi enigmatski podvizi ne iscrpljuju se samo u količini, kvalitetu i raznovrsnosti njegovih enigmatskih umotvorina, već i u stalnom organizacionom radu, u saradnji sa ostalim enigmatičarima, kao i u preko potrebnoj popularizaciji enigmatike na jednom ozbiljnijem nivou. Ova knjiga nam, pored ostalog, donosi i jednu promišljenu, građanski hrabru analizu i retrospektivu političkih događaja tokom prethodnih burnih i mutnih decenija naših života u Srbiji. Iz ličnog ugla pisanu, ali istinoljubivu.

Ipak, najličniji tonovi ove neobične knjige dopiru iz anegdotskih priča o piščevom detinjstvu i o njegovoj zaljubljenosti u paralelni svet igara, kreativnosti i nepredvidljive logike koja nad njima vlada. Otkrivanje sopstvenog dara teklo je uporedo sa inicijacijom u carstvo enigmatike. Izazovi takmičenja i brojni uspesi bili su, između ostalog, i podstrek za nove zadatke i pobede. Uporedo sa tim, sazreva svest o sebi i ukazuje se fizionomija smisla života koju će naš autor da sledi. Namerno kažem „fizionomija“, jer sada je reč o ličnosti, o možda najvažnijoj ličnosti u životu. Autor „otvara dušu“ pred nama čitaocima i govori nam o svojoj ljubavi, o devojci čije ime neće da navede u nominativu jer bi se tad pojavilo prognano slovo „A“. I opet dvostruka igra forme i sadržaja: priča teče, poneta sećanjima, osećanjima i preispitivanjem, a njen tok odvija se po jednom sasvim bestrasnom enigmatskom pravilu – po već pomenutoj samonametnoutoj zabrani upotrebe slova „A“. A valja reći mnogo toga smisleno i pismeno, uz malo veću koncentraciju infinitiva, kao da smo na severu Bačke. Pritom, biti patetičan i samoironičan.

Ostaje nerešeno i nerešivo pitanje, kao i sâmo pitanje smisla života: gde se ukrštaju i kako se prepliću ovaj stvarni život i onaj njemu naizgled paralelni svet umetnosti u kome je i enigmatika pronašla kutak za svoje carstvo? U knjizi Zorana Radisavljevića nema i ne treba da bude jednoznačnih odgovora. Ostaju nam lepota i izazov zagonetanja i odgonetanja u pradoksalnom svetu gde uporedo postoje jedinstvena rešenja, kao i brojne mogućnosti gde je sve moglo biti drukčije.

Damir Malešev,
Novi Sad, januara 2017.