Specijalni gost: dr Ivan Klajn

Rubrika koju sam nedavno pokrenuo, "Rekreativna lingvistika", od danas ima počasnog gosta i saradnika. To je naš čuveni jezički stručnjak, dr Ivan Klajn, čiji popularni stil pisanja je doprineo da mnogi ljudi nauče nešto o maternjem i drugim jezicima. Kad se kaže "Tako je rekao Klajn" malo ko će se usuditi da ospori njegovo mišljenje. 

Gospodina Klajna, s kojim sam prethodnih godina razmenjivao mejlove oko nekih jezičkih nedoumica (pa me čak i spominje u knjizi "Bušenje jezika"), imao sam čast da upoznam prošle godine. Posebno zadovoljstvo bilo mi je to što su ga oduševile moje knjige "World of Anagrams" i "Put ka vrhu", što mi mnogo znači, jer on nije samo ugledni jezikoslovac nego i veliki ljubitelj enigmatike, koji zna šta valja u toj gimnastici uma. Nije zgoreg podsetiti da je zahvaljujući njegovom članku objavljenom 1988. godine u zagrebačkom "Kvizu", na naše prostore stigla italijanska zagonetka Cèrnita, kojoj je usput i kumovao predloživši da se nazove "potiraljka".
 
Elem, za današnje izdanje rubrike naš cenjeni gost napisao je tekst o vrlo neobičnoj pesmi. Uz zahvalnost na ovom javljanju, gospodinu Klajnu želim da ga prati dobro zdravlje i da održava vitalnost uma, u čemu svakako može pomoći i bavljenje enigmatikom. 
--------------------------------------------------------------------------

Piše: dr Ivan Klajn

U knjizi Robert J. Di Pietro, Language Structures in Contrast, Rowley, Mass. 1971, pominje se izvesni Joseph Tusiani (nema bližih podataka o njemu, o vremenu i mestu objavljivanja) koji je napisao savršenu "dvojezičnu" pesmu. Za nju se ne zna da li je na italijanskom ili na španskom, jer sve reči, u istom obliku, postoje u oba jezika.

La gloria del momento

Con verde blando

viene cantando

la primavera:

viene cantando

al cielo, al monte,

al fresco mar radiante,

gloria celeste,

musica agreste,

rosa infinita:

sublime, santa,

viene la poesia,

la primavera canta.

Delira,

respira

con brio

sereno

la lira

del rio,

sublime, santa,

viene la poesia,

la primavera canta.[1] 

U izgovoru, naravno, bilo bi razlike, ali samo u dve-tri reči: cielo je u italijanskom "čelo" a u španskom "sjelo", celeste je "čeleste" naspram "seleste", rosa i poesia se u ital. izgovaraju sa Z (mada je i izgovor sa S, svojstven srednjoj i južnoj Italiji, dopušten u standardnom jeziku), a u španskom samo sa S. Preciznosti radi treba dodati da se música, poesía, brío, río u španskom pišu sa akcentom, dok u italijanskom tog akcenta nema. Napomenuo bih da, mada su italijanski i španski srodni jezici, ovakvih međusobno jednakih reči ima vrlo malo, što znači da navedenu pesmu nije bilo nimalo lako smisliti. 

[1]   U prevodu: Slava trenutka. – S blagim zelenilom / dolazi pevajući / proleće: / dolazi pevajući / nebu, brdu, / svežem ozarenom moru, / nebeska slava, / muzika polja, / beskrajna ruža: / uzvišena, sveta, / dolazi poezija, / proleće peva. / Bunca, / diše / s poletom / vedrim / lira / reke: / uzvišena, sveta, / dolazi poezija, / proleće peva.