Jutros me je dočekala tužna vest da je u 91. godini preminuo moj stric Ivan Radisavljević. Tako se, nakon tridesetak godina, obistinio (na)slovni rebus koji vidite u poruci, a koji sam objavio u "Enigmi".
Stric
je bio vredan i sposoban čovek, jedan od rukovodilaca ondašnjeg giganta novosadske
privrede “Novkabela”. Kroz život je nosio veliku tugu, jer mu je sin jedinac bio
bolestan i umro mlad. On je to prihvatio kao neminovnost, terao dalje kroz
život, ali zato nije bio često nasmejan, kao što bismo mogli očekivati od nekog
ko je dobar čovek. U penziji je skromno živeo, ali čak je i onda gledao da sa suprugom
Irenom koliko može pomogne finansijski mog brata i mene. Da te njihove pomoći
nije bilo, pitanje je kako bih i da li bih uopšte realizovao neke moje enigmatske
knjige, što i navodim u poslednjoj knjizi iz tetralogije "Put ka vrhu".
Nažalost,
ove slike od pre dva meseca bile su i poslednje, više neće biti tih zajedničkih
rođendana na kojima su bili moji dugovečni roditelji, stric i strina. Hvala na svemu, striče!
Iskrena sućut, Zorane - podrška obitelji najveće je blago koje netko može imati.
ReplyDeleteHvala, Tonči. Dobro je kad možemo s dragim ljudima biti pedesetak i više godina i imati lepih uspomena. Mnogi nažalost nisu te sreće :(
DeleteMoje saučešće Zorane!
ReplyDelete