Postalo je jasno da ne možemo više da ga držimo na terasi, jer dva puta smo ga morali tražiti u komšiluku. Prvi put smo videli da je odleteo na terasu preko puta, a narednog dana je jednostavno nestao, ali bio sam dovoljno uporan da ga tražim po okolini i nekim čudom nakon 45 minuta uspeo sam da čujem njegovo graktanje sa četvrtog sprata susednog ulaza. Jadničak, nije znao šta da radi, a pošto se u međuvremenu privikao na ljude, komšija ga je lako uhvatio.
Juče sam ga odneo do prostora iza veslačkog kluba "Danubijus", gde ima mnogo drveća na koje vrane svraćaju i drže gnezda. Gavra je sat i po vremena zbunjeno tumarao (vidi sliku), bez želje da odleti. Kad sam, teška srca, odlučio da ga ostavim i prepustim sudbini, dogodilo se nešto neverovatno - uzleteo je sa zemlje, krenuo direktno ka meni, da mi sleti na rame ili na glavu! Izmakao sam se i završio je na obližnjem žbunu. Što bi rekao Đorđe Balašević, ovo je priča i za suze i za smeh.
To ipak nije bio i konačan rastanak - predveče sam došao da vidim da li se snašao ili mu još treba pomoć i stajao je na drvetu, na nekih 5-6 metara visine. Izgleda da je uvežbao letenje, a znam tačno da je bio on jer nije bežao i graktao je istim zvukom kao kod nas. Snimio sam ga za uspomenu, a na susednim stablima je bilo još nekoliko vrana, koje su, za razliku od Gavre, bučno reagovale što sam na njihovoj teritoriji.
P.S. Danas pre podne na tom prostoru nije bilo nijedne vrane, pa pretpostavljam da se uklopio u društvo i da je odleteo sa njima. Nek mu je sa srećom i nek proživi lep ptičiji život! :)
No comments:
Post a Comment